Pretposlednjeg dana Likovne kolonije (18.07.2019) u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju „Rusanda“ Melenci, slikarka Maja Jurić, inače iz Zrenjanina, podelila je sa nama svoja razmišljanja o ružama, koje su njena velika inspiracija, i institutu Likovne kolonije, njenom značaju.

Recite nam nešto o sebi.

Maja Jurić. Dolazim iz Zrenjanina. Slikarstvom se bavim duže vremena. Ono što najviše volim, ono što je moj večni motiv, to su florali, naime, ruže, i koje ovde, pogotovo, mogu da slikam s naročitim zadovoljstvom. U ovom parku, koji je prepun divnog zelenila, ruže su toliko negovane, lepe, uredne. One prosto vape da ih postavite na platno, i da uživate u njihovoj lepoti. Nose jednu posebnu poruku, senzibilitet, lepotu. One su, prosto, deo zdravlja čovekovog. Možda, mogu da kažem, najuzvišeniji, najplemenitiji cvet.

Dakle, inspiracija za ruže, koje ste tokom Kolonije oslikali, pronađena je u ovde, u „Rusandi“?

Jeste, ovde. Meni je osobito drago što se ova kolonija dešava po prvi put, to je naročita čast, prijatno zadovoljstvo, iznenađenje. Drago mi je da se dešava na nama bliskom terenu, odnosno u Melencima, među našim prostorima, kojima treba da zamiriše umetnost na sva vrata. Ova Banja je, po tradiciji, mesto koje posećuju ljudi širom sveta, pogotovo iz bliske sredine, i iskreno se nadam da će i njima biti na zadovoljstvo da uživaju u umetničkim delima, koja će se iz godine u godinu ređati, dopunjavati, krasiti ove prostore i širiti pozitivnu energiju, koja je itekako potrebna.

Slikara Maja Jurić sa svojim prelepim ružama

Koju tehniku najčešće koristite?

U svom poslednjem ciklusu, pa i pređašnjem, koristim kombinovanu tehniku – akril i ulje na platnu. Moje slike su postavljene akrilom lazurno, a potom ruže koje slikam, slikam uljem na platnu. Nastojim da odaberem kvalitetne boje, kako bi sve došlo na svoje mesto, onako kako vidim da treba da izgleda. I, verujte mi, u toj finalizaciji, koja je beskrajna, uvek postoji nešto na čemu sledeći put pokušavate da radite. Jer, umetnička priroda je takva, da ima najbliži dodir sa nekakvim istraživanjem. Istraživanje je dvojno. Kroz stvaranje, vi istražujete samog sebe, a onda, to prepoznate ili prepoznate u manjoj meri na slici, koju u datom momentu radite, i koju posle analizirate, koja vam ostaje kao dovršen, ali nikada dovoljno dovršen element. Tako da tu nema kraja. Ključ je uvek na nekom lepom početku.

Da li je ovo Vaša prva kolonija?

Ne. Dugogodišnji sam učesnik kolonija, čak kolonija međunarodnog tipa, koje su se dešavale u Srbiji, ali i u Crnoj Gori, pre svega. Kolonije su pravo vreme da sretnete neke nove ljude, koji imaju slična interesovanja, koji imaju različita iskustva, sa kojima možete razgovarati o mnogim stvarima, koja se tiču samih dela, pa i materijala, tehnika, odabira motiva, i svemu onome što vas negde dotakne u datom trenutku.

Volim da podelim vreme sa prijatnim ljudima, koji su puni znanja, imaju vizije o kojima i sama negde razmišljam. Tih nekoliko dana se posvetim baš samo tome. Znate, to utiče na rad svakog slikara, pogotovo na one koji još uvek imaju potrebu da tragaju za svojim motivima, za pristupom slikarstvu koje ih opseda. Jer, umetnost je, kažu, ljubomorna draga. Morate joj biti posvećeni svakodnevno. Morate razmišljati o onome što želite da kažete, da ispoljite tom slikom, i onda to, prosto, biva prepoznato kao takvo. Slike su istina.

Intervju vodio: Damir Grošin