Aleksandar Kačar – još jedno veliko ime Likovne kolonije „Rusanda“

Akademski slikar Aleksandar Kačar, Zrenjaninac, jedan je od sedmoro učesnika Likovne kolonije u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju „Rusanda“ Melenci, koja je počela sa radom u ponedeljak, 15. jula 2019. godine. Između ostalog, u razgovoru sa nama, a za potrebe pisanja ovog članka, o sebi je istakao sledeće:

Diplomirao sam u Novom Sadu 1984. godine na Odseku za slikarstvo. Profesor mi je bio Jovan Rakilić. Posebno značajan za mene je bio profesor Milan Blanuša, s kojim sam bio na jednoj jakoj relaciji o razgovoru, odnosima. Prvi me je pripremao za Akademiju, a drugi me je vodio kroz nju. Po završetku Akademije sam konkurisao u Udruženju likovnih umetnika Vojvodine Zrenjanin. Predsedavao sam Udruženjem formalno četiri, a zapravo šest godina. Kasnije sam se posvetio, s mojim prijateljem Florom, časovima crtanja, vrlo uspešno. Svi naši polaznici su primljeni na Akademiji, Arhitekturi ili u Srednjoj umetničkoj školi. To je jedan lepši period u mome životu. Radio sam i kao dizajner i šef marketinga u Luxolu, ali je uvek bilo vremena i za slikanje. Dobro se živelo.

Slikar Aleksandar Kačar radi na svom likovnom delu

Posredi je umetnik velikog gabarita, i izuzetna je čast imati ga za učesnika naše Likovne kolonije. Od vremena završetka studija do danas, kako je istakao, sudelovao je u brojnim, neretko kolonijama međunarodnog karaktera:

Imam puno prijatelja po celom svetu, jer je u vreme stare Jugoslavije bilo puno kolonija u kojima su mnogi učestvovali. Bilo je puno Engleza, Holanđana, Nemaca, Šveđana. To su fantastične uspomene. Jednostavno, žalim za onim vremenima. Ja sam jugonostalgičar, počevši od muzike, pisaca, a naročito slikarstva, kada je Muzej savremene umetnosti bio jedna Meka za slikare stare Jugoslavije, fantastične slikare koji su se visoko rangirali u svetu.

Za Likovnu koloniju „Rusanda“ nalazi da je u pitanju „specifična situacija, jer je u pitanju lečilište“, pa je to za njega razlog više da se događaji ovakvog tipa, ali i druga kulturna dešavanja, češće organizuju. Izrazio je i želju da u narednim kolonijama bude još učesnika, svakako i Melenčana, posebno dece. Kroz šalu, o umetnicima kaže sledeće:

Ljudi malo zaziru od nas. Misle da smo čudaci, a obični smo ljudi. Možda imamo po neku „slomljenu letvu“ u glavi, ali to su te pozitivne letve. Ne tučemo njima, nego pravimo mostove. Malo po malo, ljudi bi se oslobodili. Da je ovo deset dana, ovde bi vrvelo od dece.

Autor:  Damir Grošin